ZK „BIHOR“ ORGANIZOVAO ZIMSKI            TURNIR U ŠAHU –    U    okviru    redovnih    aktivnosti    ZK    „Bihor“    iz Luksemburga   je   21.   januara   ove   godine   organizovao turnir   u   šahu   i   još   jednom   pokazao   da   prostorije   ovoga udruženja permanentno koriste svojoj svrsi.

Piše: Hamdija M. Rastoder ZK „BIHOR“ ORGANIZOVAO ZIMSKI TURNIR U ŠAHU U   okviru   redovnih   aktivnosti   ZK   „Bihor“   iz   Luksemburga   je   21.   januara   ove   godine organizovao    turnir    u    šahu    i    još    jednom    pokazao    da    prostorije    ovoga    udruženja permanentno koriste svojoj svrsi.  Nedjelja   je,   21   januar,   napolju   temperatura   ispod   nule.   To   su   uslovi   koji   navode   da   se u   toplim   prostorijama   organizuje   druženje   članova   i   simpatizera   ZK   Bihor.   Imajući   sve   to   u vidu   rukovodstvo   udruženja   organizuje   turnir   u   šahu   za   koji,   po   običaju,   vlada   veliko interesovanje.             Za   turnir   se   prijavilo   16   igrača,   a   sigurno   je   na   momente   bilo   barem   još   toliko posmatrača   ove   drevne   igre,   pa   su   prostorije   bile   katkad   popunjene   do poslednjeg   mjesta.   Igrao   se   švajcarski   sistem   u   kojem   su   svi   igrači odigrali po sedam partija, a sve je završeno u roku od 6 sati. Na   kraju,   pobjeda   je   pripala   Safetu   Ćemanu ,   drugi   je   bio   Esad   Esko   Agović ,   a   treći Rameza   Šabotić .   Turnir   je   odigran   po   ideji   našeg   člana   Delije   Ramdedovića ,   koji   je   sa svojim sinom vodio tehnički dio turnira. Posle     dodjele     pehara,     predsjednik     kluba     Remzija     Hajdarpašić     je     čestitao pobjednicima i zahvalio svim igračima kao i posmatračima.    „Naše   prostorije   su   već   odavno   mjesto   gde   se   okupljaju   i   druže   ljudi   koji   su porijeklom   iz   Bihora,   ali   i   šireg   prostora   Balkana.   Zato   smo   danas   svi   pobjednici   i hvala svima“ , naglasio je na kraju Hajdarpašić.                                                                                                                          

NAJBOLJI ĐACI IZ BIHORA POSJETILI I MUZEJ – RUDNIK U LUKSEMBURGU            U   okviru   svojih   aktivnosti   udruženje      ZK   “Bihor” iz     Luksemburga     tradicionalno          organizuje     posjetu najboljih   đaka   završnih   razreda   devet   osnovnih   škola sa podrucja Bihora Luksemburgu.

Piše: Faiz Softić NAJBOLJI ĐACI IZ BIHORA POSJETILI I MUZEJ – RUDNIK U LUKSEMBURGU U   okviru   svojih   aktivnosti   udruženje      ZK   “Bihor”   iz   Luksemburga   tradicionalno     organizuje    posjetu    n ajboljih    đaka    završnih    razreda    devet    osnovnih    škola    sa podrucja   Bihora   Luksemburgu.   Ove   godine,   u   okviru   ove   posjete,   7.   juna   posjetili smo   sa   našim   gostima   i   rudnik-muzej   u   luksemburškom   gradu   Rumelanžu.   Vidjeli smo,   zapravo,   kako   je   i   odakle   nastajala   jedna   od   najbogatijih   i   najuređenijih zemalja na planeti. Tačno   u   11h,   turistički   vozić   sa   našim   đacima,   njihovim   nastavnicima   i   sa nekoliko   aktivista   udruženja   –   ušao   je   duboko   ispod   površine   zemlje   gdje   su   se nalazile   iskopine   željezne   rude   koje   su   već   trideset   godina   pretvorene   u   muzej. Imalo   se   šta   vidjeti   i   čuti   od   našeg   ljubaznog   vodiča   koji   je   vrlo   detaljno   govorio   o   radu   i   životu   rudara   pod zemljom. Istorijat   rudarstva   u   Luksemburgu   trajao   je   punih   110   godina.   U   Tom   periodu   poginulo   je   1480   rudara.   U početku   je   svake   nedjelje   u   prosjeku   ginuo   jedan   rudar.   Prosjek   života   rudara   bio   je   50   godina.   Zbog   teških uslova rada - razbolijevali su se i rano umirali. No, zemlja se izvukla iz siromaštva... Njeni   građani   više   nisu   morali   iseljavati   prema   Argentini   i   drugim   zemljama   Južne   Amerike   -   u   utrobi vlastite zemlje našli su koru hljeba. Vlasnik   rudnika,   negdje   sedamdesetih   godina   prošloga   vijeka,   kupio   je   i   prvu   kompjuterizovanu   mašinu za   kopanje   rude,   ali   su   je   koristili   samo   3   minute;   zbog   velike   vlažnosti   zraka   pod   zemljom   –   završila   je   svoj radni vijek prije negoli je i počela.. Ostala je kao muzejski eksponat u utrobi zemlje luksemburške. Gosti, najbolji đaci bili su: Ermina   Agović   OŠ   „25   maj“   Vrbica;   Meldina   Zverotić   OŠ   „9.   Maj“   Tucanje;   Samira   Sijarić   OŠ „Šukrija   Međedović“   Godijevo;   Mirjana   Drobnjak   OŠ   „Rifat   Burdžović   Tršo“   Lozna;   Ilha   Adrović   OŠ „Milomir    Đalović“    Sušica;    Amer    Mušović    OŠ    „21.maj“    Goduša;    Kenan    Muratović    OŠ    „Mahmut Adrović“   Petnjica;   Leon   Hodžić   OŠ   „15.maj“   Trpezi;   Emrah   Rastoder   OŠ   „Savin   Bor“,   Savin   Bor,   te njihovi   nastavnici   –   Alisa   Muratović   iz   OŠ   “Šukrija   Međedović”   Godijevo   i   prof.   Nihad   Kršić   iz   OŠ “Mahmut Adrović” Petnjica. Jučer   su   se   autobusom   prevozne   kompanije   “Euro-Šuntić”   djeca   vratila   u   svoj   zavičaj,   gdje   će,   nadamo se,   imati   šta   pričati   o   posjeti   Luksemburgu,   jer,   osim   posjete   muzeju   rudniku   djeca   su   obišla   još   mnoge kulturno istorijske spomenike i druge znamenitosti ove države. Vrijeme od tri dana bilo je isuviše kratko da bi se sve vidjelo, ali jeste ono najvažnije. Jučer,   na   ispračaju   gostiju   iz   Bihora,   bilo   je   i   suza,   jer   su   se   djeca   tokom   tri   dana   družila   i   stekla   mnoga poznanstva sa svojim vršnjacima, djecom doseljenika iz Bihora u Luksemburg. Ovo   je   postalo   tradicija,   od   samog   osnivanja   ovoga   udruženja   2009.   godine,   najbbolji   đaci   završnih razreda   devet   osnovnih   škola   sa   područja   Bihora   dolaze   u   posjetu   Luksemburgu.   Tako   će,   nadamo   se,   biti   i ubuduće.

NAJBOLJI ĐACI IZ BIHORA POSJETILI I MUZEJ – RUDNIK U LUKSEMBURGU            U   okviru   svojih   aktivnosti   udruženje      ZK   “Bihor” iz     Luksemburga     tradicionalno          organizuje     posjetu najboljih   đaka   završnih   razreda   devet   osnovnih   škola sa podrucja Bihora Luksemburgu.

Pismo Ilhe Adrović iz OŠ "Milomir Đalović" iz Sušice - Bihor, poslije povratka iz Luksemburga Ako   je   vjerovati   podacima   sa   interneta,   od   našeg   zavičaja   do   Luksemburga   je 1   889   km.Toliko   ste   vi, dragi   naši   u   Luksemburgu,   udaljeni   od   porodice,   prijatelja, rodnog   mjesta...   Pa   ipak,   niste   zaboravili   Bihor.   Niste   zaboravili   mjesto   odakle   ste, prije   20   ili   30,   ili   još   više   godina,   sa   možda   posuđenim   novcem,   krenuli   u   potragu za   korom   hljeba   daleko   ispod   tuđeg   neba.   Tražili   ste   i   našli   svjetliju   budućnost. Mogu   zamislti   koliko   je   bilo   teško   ostaviti      jedan   dio   sebe,   dio   svoje   duše.   Znam   da vaši   počeci   uopšte   nijesu   bili   laki.   Sada   je   drugačije.   Iskreno,   bila   sam   pomalo iznenađena   kada   sam   u   prostorijama      Zavičajnog   kluba   „Bihor“   koji   nas   je   pozvao   i ugostio,   vidjela   oglasnu   tablu   sa   natpisima   firmi   naših   ljudi   koji   potpomažu   rad kluba.   Ali   ujedno   i   veoma   ponosna   na   činjenicu   da   ima   toliko   uspješnih   ljudi   iz Bihora.   Zahvaljuljući   vašoj   ljubavi   prema   rodnom   Bihoru,   divnoj   organizaciji,   ali   prije   svega      vašim   ogromnim srcima, i ove godine, mi – najbolji đaci Bihora, smo imali priliku da boravimo u Luksemburgu. Sada   ću   se   potruditi   da   makar   dio   svojih   osjećanja,   uspomena   i   utisaka   prenesem   na   papir,   mada   to   nije nimalo lako, već mi kreću suze... Kada   sam   saznala   da   imam   tu   čast   da   boravim   u   Luksemburgu,   iskreno   –   nisam   mogla   da   vjerujem.   Sve mi je to djelovalo kao neki divni, daleki san. Odlazak   u   Luksemburg   za   mene   je   predstavljao   veliku   nagradu   i   satisfakciju   za   uspjeh   u   osnovnoj   školi, tako   da   sam   se   zaista   radovala   iz   sveg   srca.   Ja   se,   kao   i   većina   mojih   drugara,   nisam   nikad   odvajala   od   kuće, bez majke i oca, tako da sam sa jedne strane bila malo uplašena i nestrpljiva, ali isto toliko srećna i uzbuđena. Krenuli   smo   u   3h   ujutru.   Mama   me   je   ispratila   na,   za   mene,   jedno   od   najvažnijih   putovanja   u   životu.   Na početku   smo   svi   bili   malo   stidljivi,   ali   smo   se   brzo   sprijateljili.   Bili   smo   iz   raznih   škola   i   prije   se   nismo   poznavali. Slobodno   mogu   da   kažem   da   sam   na   ovom   putovanju   upoznala   divne      ljude   i   sklopila   prijateljstva,   koja   će, nadam se, trajati čitav život. A sve to zahvaljuljući vama, divni ljudi! Tokom   putovanja   smo   pričali,   razmjenjivali   iskustva   iz   osnovne   škole,   slušali   muziku,   šalili   se,   igrali   neke igre...sve to je učinilo da putovanje do Luksemburga zaista brzo prođe. U   Luksemburgu   su   nas   čekali   članovi   kluba.   Već   tada   sam   osjetila   dobrotu   i   naslutila   gostoprimstvo   naših domaćina.   Najiskrenije,   osjećala   sam   se   kao   među   svojima.   Nakon   toga   otišli   smo   u   prostorije   kluba,   malo   se osvježili,   odmorili.   Svi   su   se   potrudili   da   nam   pripreme   topao   doček.   I   zaista   je   bilo   tako.   Onda   smo   počeli   sa raspoređivanjem.   Imala   sam   čast   da   budem   smještena   kod   porodice   Šabotić,   gdje   sam   se,   odmah   moram   da kažem, osjećala kao kod svoje kuće. Nakon   što   sam   se   malo   odmorila   od   puta   (iskreno,nisam   bila   baš   mnogo   umorna),   kćerke   gospodina Ajdina   Šabotića,   Dina   i   Binasa,   povele   su   me   u   obilazak   grada   Remiša   (Remich).   Vrijeme   je   bilo   divno,   grad   - zanimljiv,   lijep,   čist;   moji   domaćini   predivni,   tako   da   je   dan   protekao   savršeno.   Onda   smo   se   vratili   kući   i   počeli da   se   spremamo   za   zabavu   u   prostorijama   kluba,   gdje   sam   imala   priliku   da   se   družim   sa   još   naše   omladine   iz Bihora. Prvog   dana   smo   obišli   američko,   kao   i   njemačko   groblje   i   vidjeli   kakav   je   odnos   ozbiljnih   zemalja   prema svojim   palim   sinovima.   Poslije   smo   išli   na   ručak,   vozili   se   čamcima,   a   nakon   toga   i   brodom   po   rijeci   Muzel. Muzel   je   granična   rijeka   između   Njemačke   i   Luksemburga.Tokom   plovidbe   sam   se   osjećala   malo   neobično   – samo   par   kilometara   ispred   mene   je   Njemačka,   a   samo   par   iza   –   Luksemburg.   Još   jedna   fascinantna   činjenica za   mene   je   bila   to   što   je   upravo   na   brodu   kojim   smo   se   mi   vozili   potpisan   Šengneski   sporazum.   U   ostalom, posjetili   smo   i   sami   Šengen.   Znam,   učila   sam   iz   geografije   da   je   Šengen   jedno   malo   mjesto,   takoreći   selo,   gdje je   14.juna   1985.   godine   potpisan   sporazum   o   kretanju   ljudi   i   robe.   Potom   smo,   kao   i   na   kraju   svakog   dana napravili pauzu u klubu i vratili se porodicama kod kojih smo raspoređeni. Drugi   dan   je   bio   rezervisan   za   odlazak   u   Zoološki   vrt   u   Amnevilu,   gradu   u   Francuskoj.   Ujutru   je   padala kiša,   ali   nas   je   pri   samom   obilasku   vrijeme   poslužilo.   Vidjela   sam   neke   životinje   do   tad   poznate   samo   iz   knjiga   i enciklopedija;   neke   životinje   nisam   vidjela   čak   ni   na   slikama,   niti   sam   mogla   da   odredim   kojoj   vrsti   pripadaju. Mnogim   mojim   drugarima   je   upravo   ovaj   dan   bio   najljepši.   Meni   je   svaki   dan   u   Luksemburgu   bio   najljepši, podjednako drag i poseban na svoj način. Trećeg   dana   smo   posjetili   rudnik   u   Luksemburgu.   Vidjeli   smo   kako   su   rudari   radili,   koje   alatke   i   mašine   su koristili,   kako   se   razvijalo   rudarstvo   u   Luksemburgu,   kako   je,   zapravo   Luksemburg   postao   jedna   od   najbogatijih i   najuređenijih   zemalja   današnjice.   Malo   je   čudan   osjećaj   nalaziti   se   70   m   ispod   zemlje,   ali   je   svejedno   bilo zanimljivo   posmatrati   razvoj   rudarstva   jedne   od   najbogatijih   država   na   planeti.   Tog   dana   je   bio   isplaniran obilazak   znamenitosti   grada   Luksemburga,   ali   nam   je   kiša   pokvarila   plan.   Nakon   ručka   u   McDonald’s-u   ostatak vremena proveli smo u klubu prepričavajući utiske sa ovog divnog putovanja. Znam   da   je   ovo   moje   pismo   malo   opširno,   ali   je   nemoguće   opisati   sve   divne   trenutke   provedene   u Luksemburgu   u   nekoliko   rečenica.   Ne   znam   kako   da   izrazim   svoju   zahvalnost,   niti   mogu   da   nađem   neku   riječ da   bih   opisala   koliko   sam   srećna   što   na   ovoj   ‘’čudnoj’’   planeti   uopšte   postoje   takvi   ljudi   i   što   vas   je   Bog   stvorio   i naputio   da   nam   pokažete   šta   u   životu   zapravo   vrijedi.   Ja   sam   zaista   ponosna   što   ste   iz   Bihora   i   što   sam   imala tu   privilegiju   i   čast   da   vas   upoznam   i   budem   dio   ove   svojevrsne   ekskurzije.   Vi   ste   nam   svima   dokazali   da   u čovjeku   iznad   svega   treba   da   postoji   ono   ljudsko,   što   baš   i   ne   mogu   da   opišem.   Možda   je   to   onaj   divni   sjaj   u očima,   prijateljski   stisak   ruke,   neko   neobjašnjivo   gostoprimstvo   koje   se   osjećalo   u   vazduhu,   a   koje   mogu   da emituju   samo   ljudi   iz   Bihora.   Ja   sam   se,   tokom   ova   tri   dana,   osjećala   kao   da   sam   porasla   sa   svima   vama,   kao da   sam   negdje   srela   stare   drugare   iz   djetinjstva,   kao   da   se   znamo   100   godina   i   onda   smo   se   slučajno   sreli   u Luksemburgu.   Dokazali   ste   nam   da   čovjeka   ne   može   da   promijeni   ni   novac,   ni   kuće,   ni   bogatstvo,   ni   daleki Luksemburg, ništa. Čovjek ostaje čovjek. Nadam   se   da   mi   niko   neće   zamjeriti   ako   posebno   pozdravim   i   zahvalim   se   porodici   Šabotić   koji   su   se zaista potrudili da se osjećam kao kod svoje kuće. Znam   da   je   premalo   sve   što   sam   napisala   u   odnosu   na   ono   što   sam   doživjela,   ali:   H   V   A   L   A   vam   još jednom na svemu, divni ljudi!                                                                                                                  POSJETA LUKSEMBURGU Pokušaću da svoje utiske napišem, Ali sve to ne bi ni u četiri pjesme stalo Znam da neću uspjeti da to opišem, Sve mi se čini nedovoljno, malo...   Put u Luksemburg je bio nagrada, Prilika da upoznam Nova mjesta i divne ljude, Da steknem nove prijatelje, Koji se trude da nam lijepo bude.   Prvog dana smo vidjeli Američko i njemačko groblje, vozili se čamcima i brodom Po graničnoj rijeci sve to je bilo zanimljivo nama – djeci.   Drugog dana smo posjetili Zoo vrt u Francuskoj I to je bila divna prilika Da vidimo životinje poznate samo sa slika.   Trećeg dana smo obišli muzej rudarstva, Vidjeli kako su rudari radili, Kakve su koristili alate Osjećala sam se malo čudno jer je rudnik Sedamdeset metara ispod zemlje, Samo koliko da znate.   Nakon svega je došlo vrijema rastanka Shvatila sam da sve što je lijepo kratko traje Svi smo bili tužni prilikom odlaska, Pa čak i poneka suza otišla je Snama zajedno u zavežljaje.     P.S. Moram   da   se   zahvaliti   gospodinu   Remziji   Hajdrapašiću   na   knjigama   koje   nam   je   poklonio. Pročitala   sam   je   još   u   autobusu   za   svega   par   sati.   Svaka   priča   je   posebna   i,   što   je   najvažnije,   nosi neku poruku, ali bih ja posebno izdvojila priče ,,Očeva kletva'' i ,,Štrpci''.