Made with Xara

© Sponsored by B. Fuad 2018

Autor: Almir Mehonić Velika mi je čast što večeras učestvujem na tradcionalnim „Danima bošnjacke kulture“. Da   „Zavičajni   klub   Bihor“   organizuje   samo   ovu   manifestaciju,   samo   zbog   nje   bi   opravdao svoje   osnivanje   i   postojanje.   Mi   prisustvujemo,   zasigurno,   jednom   prvorazrednom   kulturnom događaju u cijelokupnoj bošnjačkoj dijaspori. Zbog   toga,   da   „ZK   Bihora“   nema   trebalo   bi   ga   izmisliti,   a   pošto   ga   ima,   treba   ga   podržati   i pomoći. Sve čestitke organizatorima i želim im još mnogo bošnjačkih dana u Luksemburgu. Večeras   promoviramo   knjigu   „Bihorski   bluz“   koja   je   izbor   priča   sa   „Drugog   konkursa   za   neobjavljenu   priču inspirisanu   Bihorom“.   U   knjizi   je   objavljeno   35   priča   koje   su   razvrstane   u   dva   poglavlja.   Prvo   poglavlje   nosi   naziv „Raniji   vakat“,   drugo   „Novije   doba“.   Sami   nazivi   poglavlja   govore   po   kom   su   kriterijumu   razvrstavane   priče.   Kao   i na   svakom   konkursu   pa   i   na   ovom   imamo   radove   koji   su   sjajni,   dobri,   solidni   ili   manje   dobri.   Nagradene   priče,   ali i mnoge druge objavljene u ovoj knjizi su dokaz opravdanosti ovog konkursa. Prvonagadena   priča   Stamena   Milovanovića   „Todor   Željkin“   je   jedna   od   onih   priča   koje   se   poslije   čitanja duboko   urežu   u   sjećanje   čitaoca.   To   je   priča   o   grbavcu   kojem   je   sudbina   dodijelila   teško   ovosvjetsko   breme, odnosno   da   je   drugačiji   u   odnosu   da   svoju   okolinu.   Ova   priča   se   može   čitati   i   u   simboličkom   smislu   svih   onih kojima   sudbina,   a   da   oni   nisu   učestvovali   u   tome,   dodijeljuje   breme   različitosti.   U   uvodu   ove   knjige   Safet   Sijarić, predsjednik   žirija   upoređuje   simbolički   tu   grbu   i   breme   sa   bremenim   „turske   krivnje“   bihorskog   čovjeka,   koji   tu krivnju već stoljeće trpi i plaća, čak i životima. Tu   je   sjetna   priča   Abida   Jarića   „Pismo“   koja   govori   o   draži   pisanja,   isčekivanja   i   čitanja   pisma,   ali   i   želji   da se   čovjek   nekada   predstavlja   drugačijim   nego   što   to   on   u   stvarnosti   jeste.   Ona   na   neki   način   prikazuje   i usamljenog   čovjeka,   željnog   druženja   i   razgovora   ali   u   isto   vrijeme   i   zatvorenog   u   svom   ličnom   zatvoru   zbog manjka   onih   sa   kojima   bi   mogao   razgovarati,   kao   u   onoj   izreci   „da   se   u   današnjem   vremenu   od   ljudi   teško   vidi čovjek.“ Organizatori   su   se   odlučili   i   za   specijalnu   nagradu   za   autentično   bihorsko   pripovjedanje.   Tu   se   ističe   priča našeg   Seada   Ramdedovića   „Fursatluk“.   Ramdedović   priča   priču   o   dostojanstvu   čovjeka   i   pobjedi   tog   dostojanstva nad   unutrašnjim   strahovima   i   kukavičlukom.   Autentična   je   to   sandžacka   i   bihorska   priča   o   čuvanju   obraza   koju smo u različitim oblicima svi kao djeca slušali. Siguro   je   da   ova   knjiga   i   priče   koje   su   objavljene   u   njoj   zaslužuje   svoje   čitaoce,   a   ovaj   Konkurs   inspirisan Bihorom zaslužuje da i dalje živi i ostavlja traga u književnosti regiona.                 

Dani bošnjačke kulture - Luksemburg 2014

INSPIRACIJA BIHOROM Zaista   je   ta   inspiracija   Bihorom   kod   velikih   pisaca   koji   su   ponikli   u   ovom   kraju   fascinantna.   Zaista   je   ta bihorska    zemlja    fenomen.    Kako    je    moguće    da    tako    mali    geografski    prostor    rodi    tako    veliki    broj    sjajnih, vanserijskih   književnika   i   ljudi   od   riječi   i   pera?   Na   ovogodišnjim   „Ratkovićevim   večerima   poezije“   se   mogao   čuti podatak   da   je   samo   Bijelo   Polje   i   okolina   dala   preko   500   književnika   i   pjesnika.   Pred   tim   podatkom   i   ozbiljni narodi i države zastanu. Kada   su   Ćamila   Sijarića   pitali   o   tom   fenomenu   velikog   broja   književnika   sa   bihorskog   prostora,   on   je   u njegovom stilu odgovarao: „Gleda   na   selu   dijete   volove,   gleda   konje.   To   je   ono   čega   se   to   dijete   sa   sela   napuni.   Napuni   se   tih   slika   i kroz   cio   život   kasnije   te   slike   nosi   (…)   Pisac   je   uvijek   dijete.   Pisac   je   cijelog   vijeka   jedno   dijete   jer   piše   uglavnom ono   što   je   u   djetinjstvu   u   sebe   unio   iz   života,   iz   prirode,   iz   priče.   Iskustvo   u   djetinjstvu   nosi   kroz   cio   život   i   kad se    na    pisanje    odluči,    onda    najveći    broj    njih    se    pretvori jednostavno u dijete, starmalo dijete, mudro dijete.“ „I   onda   osećaj   toga   Sandžaka“,   nastavlja   Sijarić,   „toga čovjeka   u   Sandžaku.   Kakav   je   on,   koji   je   on,   otkud   je   on,   šta hoće,   šta   mu   je   u   glavi,   koji   mu   je   svijet   u   glavi,   koja   mu   je svijest   u   glavi,   kako   se   kreće,   kako   gleda,   kud   gleda,   kud   me gleda. Mene je taj čovjek zanimao“, kaže veliki Ćamil. Naravno   da   ni   ova   moja   besjeda   i   govor   o   Bihoru   ne može   biti   bez   Ćamila.   Jer   Ćamila   su   prepoznavali   po   Bihoru,   a danas,   kada   njega   nema   među   nama,   Bihor   mnogi   prepoznaju po   Ćamilu.   Toliko   da   će   možda   to   nekada   postati   sinonimi,   dva različita imena za jedan isti pojam. Opisujuci   tu   potrebu   za   pisanjem   i   pričom   kod   Bihoraca Ćamil to poredi sa branom od nestanka. „Zato    mislim    da    ovaj    svijet    iz    moga    kraja,    toga patrijarhalnoga,   tako   lijepo   priča   i   rado   priča,   kao   Šeherezada još    jednu    noć,    pa    još    jednu    i    još    jednu,    a    sve    da    ne    bi Šeherezada   izgubila   glavu.   Pa   hiljadu   noći   Šeherzada   priču priča    da    bi    sačuvala    život.    To    je    instinkt    u    čovjeku    za očuvanjem    svoje    vrste,    vrste    ljudske.    Instinkt    je    jedna samoodbrana,   priča   je   jedna   samoodbrana,   jedan   oklop,   jedan šljem   da   se   čovjek   odbrani   od   propadanja,   od   nestajanja, sjećajući   se   sebe,   sjećajući   se   prošlosti,   gradeći   budućnost“, kaže Sijarić.

ĆAMIL I INSPIRACIJA Ćamil   je   svuda   i   na   svakom   mjestu   nalazio   inspiraciju   za   svoje   pisanje.   Poznata   je   njegova   inspiracija   za pripovjetku   „Voda   promuklica“   koju   je   dobio   u   jednoj   kafani   u   Novom   Pazaru   gdje   je   sjedio   sa   društvom.   Za drugim   stolom   su   sjedili   seljaci,   obučeni   u   seljačku   nošnju.   Njih   pet-šest   a   jedan   priča   kako   mu   je   neko   rekao   da treba   da   se   okupa   vodom   promuklicom,   pa   će   voda   promuklica   da   mu   skine   tu   boljku,   kao   što   je   skinula   boljku mnogih   drugih   bolesnika   koji   su   došli   i   okupali   se.   Došli   bolesni,   otišli   zdravi.   Ćamil   je   to   čuo   preko   ramena, okrenuo se i pitaio: ”Šta, šta? Šta to vi pričate?” Seljaci su odgovorili: ”Ništa, ništa, mi ovamo nešto.” ”Ne,   ne,   al’   šta,   kakva   voda   promuklica,   šta   to   voda   promuklica,   kako   ona   ozdravlja   ljude?”,   insistirao   je Ćamil. ”Mi   nešto   ovamo,   seljačko”,   htjeli   su   reći,   vi   u   ovo   ne   vjerujete,   vi   ste   drugi   svijet,   ovo   je   naše   seljačko pričanje … Ćamil   je   došao   za   njihov   stol,   sjeo   i   rekao:   ”Hajde   kažite   šta   je   to,   hajde   kažite,   baš   me   zanima”   i   oni   su se   otvorili   i   ispričali   priču   koja   je   kasnije   bila   motiv   za   pripovjetku   „Voda   promuklica“   koju   je   Ćamil   smatrao medju svojim najbiljim pripovjetkama. Za Ćamila je inspiracija bila putovanje i razgovor. Tu se ona radala i oblikovala. „   Da   nisam   jednog   dana   putovao   u   Hazane,   preko   sela   Goduše,   ja   ne   bih   imao   priliku   da   vidim   jednu   ženu u Goduši, pričao je jednom prilikom Ćamil. „Nikad   takvu   ženu   u   životu   nisam   sreo.   Žita   do   pojasa,   ne   žanju   se   još,   zelena,   kao   nekakva   voda   zelena, sve   pljusnu   na   sve   žito.   Idem   putem   i   znam   da   taj   put   ne   vodi   u   Hazane,   ja   moram   da   skrenem   u   lijevo   da   bih   u Hazane   stigao.   Ispod   puta   kuća,   ispred   kuće   žena,   ženi   za   pojasom   kudelja,   u   ruci   joj   vreteno,   gleda   dolje   ka kući i niz tu stranu ka rijeci. Ona stoji ispod puta, gleda dolje, okreće vreteno, mene ne vidi.  Ja njoj odozgo sa puta:’ ‘Ženo, dobar dan”. Ćuti ona. ”Ženo,   dobar   dan”,   jer   ja   ako   nju   ne   pitam   kako   ću   u   Hazane,   u   Hazane   ne   umijem   otić   i   nikoga   drugoga nemam da pitam na tom putu, na tom pravcu.  Ja i treći put: ”Ženo, okreni se zaboga da mi kažeš nešto, pitaću te”. Ne okrenu se sasvim, malo okrenu glavu: ”Šta, šta imaš da me pitaš?” Kažem   ja:   ”Kaži   mi   kako   ću   ja   u   Hazane,   pošo   sam   u   Hazane,   a   ne   znam   put,   kaži   mi   kako   ću   tamo   da odem”. Ona me gleda, ja stojim na putu, pobo se.  Kaže: ”Da tu stojiš dan i godinu, ja ti neću kazati kako ćes ti u Hazane”. Kažem:   ”Jadna   ženo,   pa   ništa   mi   ne   daješ   to   što   mi   kažeš   tu   jednu   riječ,   eto   ovuda   ćeš   i   ovuda   i   ovuda   i hajde”. Kaže: „Ništa me se ne tiče, sto godina ti tu stoj, ja ti neću kazat kako ćeš ti u Hazane”. ”A što ženska glavo, sad se ja naljutih, što ženska glavo nećeš da mi kažeš kako ću ja u Hazane?” Kaže: ”Zato što mi nije drago.” Pitam: ”A što ti nije drago?”  ”E, nije mi drago.” Kaže:” Odakle si ti?” Kažem:   ”Haj,   odakle   sam.   Čak   iz   Sarajeva   i   ti   meni   nećeš   da   kažes   kako   ću   ja   u   Hazane”.   Kaže:   ”Neću   ti kazati   pa   da   si   iz   sred   Sarajeva,   a   što   ja   da   ti   kažem   kako   ćeš   ti   u   Hazane,   kad   svako   dijete   malo   umije   u Hazane otići, a ti toliki da ne umiješ otići”. Kažem   ja:   ”Je   l’   tako   ženo?   E,   imam   ja   drugi   način   da   tebe   prisilim.   Ispod   ove   tvoje   kuće   ova   žita,   sigurno su tvoja.” Kaže:”No čija će bit?”  ”E, evo sad ću niza žito, ja znam da ću u rijeku, pa onda putem onim, put se već vidi i tamo su Hazane”. Kaže: ”No đe bi bile, no tamo?”  ”E ja ću na sred tvoga žita pravo dolje, žito ću ti povaljati, žito ću povrgati i ja ću otić pravo u Hazane”. Kaže:   ”Boga   mi   ti   bi   to   i   učinio.   Hajde   jadan   ovuda   kud   idu   mudri   ljudi,   šta   si   ti.   E   ovamo   kaže,   pa   ima zavojica, pa okreni, pa ima još jedna zavojica, pa haj Boga ti bježi, ne stoj mi tu.“    ”Vidim   ja   da   se   ona   boji   da   joj   muž   ne   naiđe   i   da   muž   ne   vidi   da   neko   stoji   kraj   nje   i   ona   meni   lijepo pokaza put i ode“. Ćamila   je   fascinirao   taj   dar   za   lijepo   pričanje   običnog   čovjeka   u   Bihoru.   On   je   bio   toliko   razvijen   da   su   ljudi u   tom   kraju   onoga   koji   ne   umije   lijepo   da   priča   izopštavali   iz   svoga   društva.   Ali   ako   znate   da   pričate,   toliko   će vas cijeniti kao da znate dobrog konja da jašete, odnosno pravi ste čovjek u Bihoru ako umijete da pričate. Na   kraju   ovog   izlaganja   pročitaću   jednu   pjesmu   rah.   Ismeta   Rebronje   koju   je   napisao   1959.   godine,   a   koja govori o ovom bihorskom daru za pisanje i kazivanje. ŠTA KOME PRIPADA? Pazaru Novome: čaršija,  Kolašinu: voda,  Rožajama: drvo,  Pešteri: ovca,  Kladuši: gudalo,  Bihoru: zbor o  Čaršiji,  Vodi,  Ovci,  Malinu,  Halilu gojnom,  Muju mujnom,  Talu talnom. Hvala na pažnji.